Svetlana Mileusnić

                                            

... u kući je bilo mračno... kuća je bila zamračena teškim... prašnjavim tamnozelenim zastorima... nameštaj je bio prekriven belim čaršavima i prašinom... osećao se miris mraka i prašine... vruće je... prišao sam prozoru... ruka je klizila po zidu... ka zastoru... zrak svetlosti uđe... mogao je da oseti svetlost i toplotu na ruci... mogao sam da osetim miris svetlosti u kojoj se kreće prašina... miris prašine i tamnozelene tkanine zastora... odjednom... ima nekog u vrtu... čuo sam... pomerio je zastor i pogledao u vrt... u sobu uđe svetlost... stazom se peo ka kući... čovek u crnom sa šeširom kakve nose protestantski sveštenici... šljunak je škripao pod njegovim nogama... potrčao sam uz stepenice... mora da postoji poseban izlaz... morao bi biti tu negde... kedrovina je mirisala... u vazduhu se osećao miris kedrovine... vruće je... nešto se osećalo u vazduhu... bio je topao dan... išao je... polako... zelene senke kretale su se po zidovima ograda... mogao je da oseti tišinu i zelene senke po sebi... odjednom... u daljini... mogao je da vidi dete kako trči prema njemu... dečak... već je mogao da raspozna da je to dečak... dečak u crnom somotskom odelu... sve mi je bliže... sve bliže... mogu da vidim lice... mogao je da vidi vlažne riđe kovrdže na žutom ispupčenom čelu... u zelenim senkama koje preleću preko njega... okrenuo sam se... dečak je nestajao u daljini... u zelenim senkama... mogao je da čuje svoje korake kako se udaljavaju... zastao je... ugledao je u tami mala zelena vrata... stara i crvotočna vrata... začudo zvekir je bio nov... tamno siv... gotovo crn i težak... mogao je da nasluti rezu iza vrata... moji koraci... mogao je da čuje svoje korake kako se udaljavaju... seo je na dovratak... nešto je neobjašnjivo lebdelo u vazduhu... koraci... mogu da čujem... neko je dolazio... sa one strane vrata... šljunak... koraci po šljunku... osetio sam žeđ... stao sam uza zid... iz kuće je izašao čovek u crnom sa šeširom kakve nose protestantski sveštenici... kamašne na cipelama... udaljio se... a onda je zastao... znoj mu je curio niz debelo crveno lice... male okrugle naočari bile su zamagljene i pale na mesnati nos raširenih nozdrva... tek tada... primetio sam beli sveštenički okovratnik... napravio je pokret rukom ka zidu... pošao je... pošao sam... išao sam za njim kroz grad... zastao je... ušao je u jednu kuću... ulica je puna ljudi... čovek se pojavio... preko ruke je nosio kaput... košulja mu se lepila uz leđa... pošao sam... čovek se glasno i teško dišući peo uz strme ilice... izašli smo iz grada... u polja i voćnjake... put je bio posut kamenom... mogao sam da čujem kako sve teže  diše... odjednom... u daljini... nejasno... mogao je da vidi veliku sivu kuću... veliko imanje ograđeno živicom... tri oraha su rasla pred kućom... kuća i pomoćne zgrade bile su u mraku... na sporednim vratima... pojavila se žena u sivoj haljini... mogao je da vidi kako prilazi čoveku nešto govoreći i šireći ruke pri tom... žena je bila uznemirena i čovek ju je umirivao... spustio je ruku na njeno rame... onda su pošli prema kući... nestali su u mraku velikog glavnog ulaza... vetar... mogao je da oseti miris orahovog lišća na prstima... protrljao je prste... miris... na jednom se prozoru pojavila svetlost koja se kretala po sobi... okrenuo se i pošao prema gradu... osećao je žeđ dok je hodao... u jednoj kući neko je sedeo pored prozora... gubio se strah iz glave i grudi... aleja... aleja kedrova... mogao sam da osetim miris... kedrovina... mogao je da oseti miris kedrova... mala zelena vrata... osećao je pod prstima ispucalu boju... on oseća pod prstima tamnozeleno... koraci... koraci po šljunku... osećao je žeđ... stao je uza zid... iz kuće je izašao čovek u crnom... beli okovratnik... svetli na suncu... okovratnik... miris kedrovine... miris zelenih senki koje se pomeraju... mogao je da čuje svoje korake kako se udaljavaju.

... Magdalena je sedela pored stola... umotana u toplu smeđu tavansku svetlost... jutro je... rano je jutro... leto... možda jesen... ili nešto drugo... svestan sam uvek samo jutra... mleko u glinenoj posudi na stolu... ruka je mirovala na stolu... do lakta... na stolu... ruka u krilu... na mekom tamno crvenom... sukno... svetlost je ulazila kroz otvor na krovu... prašina u svetlosti koja se kreće... mrak u sanducima u daljini... uokolo... police sa požutelim razbacanim trgovačkim spisima... pogled mi ne izlazi iz očiju... mogu da čujem golubove... njihovo kretanje u daljini... miris golubijeg izmeta... spavao sam... svestan sam uvek samo jutra... drvena ploča u podu se diže... An je pao... Magdalena je gladila lobanju u svom krilu... drvena ploča se škripeći polako dizala... An je pao... gladila je lobanju u svom krilu... belo platno skliznu... otkri se rame... smeđe rame koje svetli... An je ušao... pao je... jutro je... mogao je da raspozna jutro u svetlosti iznad glave... Magdalena ustade iz kreveta... iz krpa u kojima je ležala... nekoga ima iza... pored stola... jutro... An je sedeo... spavao sam dugo... pomisli... An je ušao... pao je... Magdalena je gladila lobanju u svom krilu... otvorila je vrata... An je sedeo... u posudi nije bilo mleka... prošla sam kroz vrata ostavljajući sobu sa otvorom u zidu iznad kreveta... sviće... sedim na stepenicama... nema nikoga na ulici... neko sedi na kamenom stepeništu ispod zida... ulice su prazne... koraci koji se penju... An se pojavio... pao je... čovek umotan u vuneni šal... hrani golubove... u toploj smeđoj tavanskoj svetlosti... izobličen hleb u ruci koja se kreće prelamajući svetlost... ustao sam sa stolice... ruka skliznu iz kose na vrat... možda je leto... toplo je... mogla je da vidi polja... zelenkasta polja u žutoj svetlosti... selo... dečak An živi u jednoj od niskih belih kuća bez prozora... u daljini iza sela... prema brdima... mogao je da voli kupanje u bari u daljini... pijavice i zmije u memljivoj zelenoj vodi... An je lutao poljem... vrućina je... odjednom... bara... on uđe u vodu... polako se kretao kroz vodu... već ga je svog obuzela... pijavice i zeleno u očima... odjednom... zmije... kretao se polako dok je voda izvlačila kretanje iz mene... bilo ih je užasno mnogo... klizile su kroz travu i mulj... kroz mutno... jele su me... međusobno su se jele... sâme sebe jele... delile se... sve ih je više... sve me je više... kiseli smrad... Magdalena je gladila lobanju u svom krilu... drveni kapak u podu se diže... An je ušao... pao je... jutro... dečak An se kretao kroz vodu... zmije kroz vodu... kroz zeleno... ležao sam u krevetu... u krpama... mogla je da vidi svoje smeđe sjajne noge u daljini... Magdalena zakorači pored... vetrovita ulica kuća od odjeka... mogla je da čuje odjeke u vetru... išao sam vetrovitom ulicom između kuća od odjeka... mogla sam da naslutim trg u daljini... visoki razrušeni zidovi od odjeka sa otvorima kroz koje prolazi vetar... iza i okolo... svuda vetar... vetrovit trg... iz daljine... kretala se prema meni... škorpija... visoki zidovi sa otvorima od odjeka... iza je vetar... vetrovitom ulicom dolazi škorpija... malo tamno klizi uz vetar... stala je... okrenula se... vraćala se niz vetar... odjednom... bezdan... pred nama je bezdan... penjem se... on oseća kako se penje... strah... prešli smo... sa druge strane... vetroviti trg zidova od odjeka... dete u beloj postelji po strani... sa očima i usnama punim plača... išli smo vetrovitom ulicom kuća od odjeka... An je pao... jutro je... svetlost iz otvora iznad... mogao je da nasluti mrtvu mačku na sanduku u daljini... An je ušao... pao je... Magdalena je gladila lobanju u svom krilu... žuta svetlost sveće na smeđem ramenu u ogledalu…

… prolazim pored tajne kuće u lišću i žutozelenoj svetlosti... on prolazi pored kuće tihim korakom... kroz tamne senke koje se pomeraju... mračne sobe u potkrovlju kuće...

... žena izađe iz kuće... praveći rastrzane i nervozne pokrete... šaljući iste takve poglede kroz svetlost i senke po dvorištu... nedaleko u polju... radio je čovek... skriven pod velikim slamnim šeširom... ogroman gorštak u mirisnom vetru koji dolazi sa planina u daljini... žena uđe u kuću skidajući pregaču... siva pregača koja se pomera na vetru... na ogradi... u svetlosti i zelenim senkama koje se pomeraju... velika bela kuća u polju... planine u daljini... putem je dolazio... stranac... žena nagnuta nad vatrom oseti nemir u daljini...

... ušao sam kroz zarđalu kapiju u tajnovit podivljao vrt... nejasni zvuci iz kuće u daljini... muzika... on korača stazom prema kući... koraci koji odjekuju... ruka prema zasunu... ušao sam... koraci na stepeništu... ka mračnim sobama u potkrovlju... vrata su se otvorila... u sobi je mračno... pošao sam prema prozoru pipajući... mirisno sjajno drvo... mogu da čujem muziku negde u udaljenim sobama na kraju hodnika... noćne ptice lete kroz hodnik... on oseti nešto meko pod prstima... pomerio sam zastor... tada... u svetlosti... mogu da vidim ženu bez lica i prstiju... tkanina u obliku nage žene... ispunjena ženom bez lica... skrivajući prste... pokret dlanom ispružene crne ruke nagore... želja... on napravi korak ka ženi... ruka se zalepila za crnu tkaninu koja se beskonačno razvlači... ruke po telu... crna tkanina koja se razvlači... pokreti i preletanje svetlosti... dve senke koje se bore... tada... tišina... on leži pod nogama crne tkanine u obliku žene... koja se razvlači... svetlost na znaku na čelu... vlažno nepokretno čelo... pod beskrajnim crnim nogama... muzika iz soba u daljini... u mraku soba u potkrovlju kuće-tajne... pesma noćnih ptica u mraku potkrovnih hodnika... on izlazi iz vrta ostavljajući zarđalu kapiju za sobom ka tajnoj kući-tajni koju naslućuje u daljini... putem je dolazio stranac... koraci u tišini svetlosti i senki... koji se udaljavaju...

Margareta uđe u kuću... dok je spuštala svoj šešir ona ugleda u salonu... g. Rudolfa K. i gospođu Lajthaus... nešto su radili nagnuti nad sto uz otegnute pokrete rukama... Margareta... očigledno neprimećena... upita za Bernarda... gospođa Lajthaus ustade ostavljajući svoj čaj zaboravljen... soba je bila sva u svetlosti i mirisima iz vrta... g. Rudolf K. mogao je da ih vidi ispod samog stepeništa... profil... dug uski nos u svetlosti... mrki zastori iza... pokret rukom ka stepeništu... pokret nabora na širokoj tamno plavoj bluzi... nešto tiho govoreći... okrenula se i pošla uz stepenice u sobe na spratu... soba na kraju hodnika... mnogo prašine na dragocenim stvarima u sobi... prišla je prozoru i otvorila ga... tada... nešto ju je prisililo da pogleda u ogledalo u udubljenju u zidu gde je jedva dopirala svetlost... g. Rudolf K. u ogledalu... okrenula se... njega nije bilo u sobi... ona oseti nemir negde u daljini... raskopčala sam bluzu i sela... miris prašine na grudima... čekala je... mogla je da čuje tišinu... tišinu koja je prerastala u zvuk automobilskog motora... Bernard... ustala je i pogledala kroz prozor... crvene mrlje u ogledalu koje se pomeraju... stazom je dolazio Bernard... ispred njega... mogla je da vidi... trčalo je dete... dečak... izašla sam... dečak je stajao u vratima... mogla je da vidi Bernarda u drugoj sobi... nešto je radio nagnut nad sto... miris drveta... dečak zabaci glavu unazad i napravi jedan nesiguran korak... a zatim produži sve do gospođe Lajthaus i stade iza nje... tako je lepo kada neko umre... pomisli... Bernard uđe u sobu nešto čitajući... sada su zastori bili navučeni i svetlost je prodirala samo sa ivica praveći nevidljive prepreke u sobi... dečak je sedeo sa rukama u krilu... dlanova okrenutih nagore... Margareta je stajala u tami ispod stepeništa... sa rukama prekrštenim preko grudi... dlanovima dodirujući vrat i ramena... miris drveta na grudima... odnekud uđe vetar... zastori su leteli prelamajući svetlost... ruke u dečakovom krilu sa dlanovima nadole...

... stojim u polju... u travi... u žuto zelenoj svetlosti na lišću koje miruje... senkama i svetlošću na lišću koje miruje... on naslućuje nešto u daljini... nedaleko od mene... mogu da vidim... ljude u zelenim čarapama... u sjajnim metalnim oklopima... senke miruju... lišće miruje... svetlost i trava bez pokreta... trojica se izdvajaju... prilaze mi... gaze travu... prilaze mi... zakukuljičene tamne glave... gaze svetlost i senke u travi... prilaze... vidim mrak kako mi se navlači na svetlost u očima... osećam omču kako klizi ka vratu... oni se propinju na prste kako bi to što bolje uradili... visim na drvetu... ljudi u zelenim čarapama odlaze... kroz polja i voćnjake... ka putu... kroz toplu žuto zelenu svetlost... ka putu... odlaze pevajući... odjednom... počeše da se navlače oblaci... vetar... oblaci su se skupljali nad gradom u daljini... putem jaše plemić... plava kapa... kroz vetar i prašinu... on pozdravi ljude u zelenim čarapama što pevaju... plemić zaustavi konja pod drvetom kraj puta... vetar se stišao... prašina se slegala... on naslućuje nešto... sa druge strane puta... rukom dodirnu oko... oči i nozdrve pune prašine... spustio sam ruku na konja i pošao... još samo malo vremena do zatvaranja gradskih kapija... on podstaknu konja... crveni ogrtač koji proleće kroz vetar i prašinu... ruka skliznu sa vrata na trbuh konja... konj je ubrzavao... prineo je ruku licu... mokra ruka koja miriše na konja... spustio je glavu na vrat... uz grivu... trljao je glavu uz grivu... napor na licu... pod samim zidinama... na mostu... mogao je da vidi... ljudi u zelenim čarapama... ujahao je... seljaci i trgovci napuštali su grad... sinu svetlost... kiša i svetlost... stao je uz konja... mogao je da nasluti nešto sa druge strane puta... u daljini…

... sledio ga je... bio je mršav i skoro go... gotovo još dete... planinom... kojom su išli... besnelo je nevreme... skupljao je svoj kratki ogrtač oko tela... mokar sam... šibali su ga kiša i vetar... po licu i golim butinama... povremeno... munja bi obasjala čoveka ispred mene... dugačka crna senka... ispred mene... sve teže je išao zbog vetra i mraka... oblaci su bivali sve gušći... tamni sivoplavi... oblaci... svetlost se jedva probijala... oblaci koji jure... pao je... visoka crna senka... ispred njega... vetar mu je ledio bradu... u toj buci... u užasnim glasovima planine i vetra... nejasno... mogao je da vidi kuću... dom... išao je ka toj tački u daljini... padajući i opet se dižući... mokar... izgreban... osetio je tešku olovnu bravu pod rukom... okrenuo se... stezao je bravu i vodu na bravi... dečak je ležao nedaleko... vrata su bila zaključana... čovek je zavukao ruku u ogrtač... pojavila se ruka... ključevi... izvukao je jedan i stavio ga u... ušao sam... dečak je stajao iza mene drhteći... pokazao sam mu kamen... seo je... pošao sam hodnikom... dečak je ostao skupivši se pored vrata... čovek je išao dugo... čovek je stajao... čovek nikada nije išao... stigao je negde pred kraj hodnika... odnekud... dolazila je svetlost... tamno zelena svetlost... odjednom... mogao sam da vidim... sobu... sobu tamnozelene svetlosti bez izvora... čovek se okrenuo i pošao nazad... svetlost se gubila... upijali su je zidovi... spustio sam ruku na njegovo čelo... bilo je hladno... mogao je da nasluti zelenu svetlost u daljini…

... obalom reke koja se u blagim zavojima gubila u daljini beskrajne zelene ravnice i negde na horizontu ulazila u nebo svojim bledim svršetkom... trčali su dečaci tamne puti... uskih belih stopala... upadajući u vlažnu zemlju koja se sušila i pravila tanku koru koja bi pucala i otpadala... trčali su kroz gustiš od kupina... gust... lepljiv modar sok cedio se niz lišće u travu i u tankim mlazevima ulazio... utapao se u vlažnu zemlju... mirisna izmaglica vukla se nad vodom... uvlačila u granje koje je visilo nad obalom... bilo je pola dana... sve je već išlo unazad... povlačilo se... spremalo za noć... osećala se njena blizina u zvucima... mirisima i svetlosti... jedan od dečaka zastade... dečak se zvao Ir... on pokaza rukom u daljinu... dečaci pogledaše... svi su u istom času razumeli... to je bilo ono što su tražili... našli su to konačno... ono je mamilo... vuklo sebi a u isto vreme izmicalo... sve dalje i dalje... sva dečačka životna snaga skupila se u žižu... svi su bili kao jedan... svi u istoj težnji... svi sa jednim istim ciljem ispred sebe... ono je izmicalo... razdaljina je bila sve manja... bodlje su se zarivale... vlažno granje šibalo je po grudima... stopala su upadala u blato... u lepljiv kupinov sok... noge i ruke krvare ne gubeći ništa od snage... dan je izmicao... senke sve duže... zvuci nejasniji... granice sve tananije u težnji da nestanu... cilj je stalno bio ispred... razdaljina se smanjivala a ono je ipak ostajalo nedohvatljivo... jasno i u mraku... dečak Ir zastade... i svi dečaci su stali... njihova težnja isto je stala... smešila se iz daljine... tada su razumeli... svi kao jedan... trebalo je ući u vodu... u Reku... ona je već i sama išla tamo...

... vrućina... strahovita je vrućina... preko trga pretrča nešto... senka... bela senka... priljubljuje se... priljubila se uza zid... mokra... smeđa znojava ruka na belom zidu... nokti se zarivaju u kreč... u zid... pomerila se... pomeraju se zelene senke po zidu... po ruci... mogla je da vidi mali trg... trg belih zidova i zelenih senki koje se pomeraju... mogao sam da vidim nokte... ulaza u zid... pomerila se... tamna senka se pomerila po zidu... ruka se pomerila... kamen u prstima izlazi iz zida... rukav je skliznuo... ka ramenu je skliznuo... duga smeđa mokra ruka... ona pogleda kroz otvor u zidu... on je sedeo u prašini u uglu u kom nije bilo ni svetlosti ni senki... u senovitom uglu nevelikog vrta ograđenog visokim belim zidovima... on potrča... sakri se iza jedne kuće... kuće su bile bele... sa malim otvorima u zidovima ponegde zapušenim krpama... prazne... crvena krpa u otvoru iznad... ona se šunjala uza zid... žuta svetlost po zidu i tamne senke... uz ivicu kuće pojavi se ruka... ona potrča... ruka se umiri na zidu... selo je postajalo sve manje... belo platno je ulazilo i izlazilo... uvijalo se... trčala je šireći ruke... selo je postajalo još manje... sve manje manje... manje... sve dalje... ruke je nestalo iza zida...

... prazni hodnici... kroz vreli vazduh... nad beskrajnom ravnicom boje prašine... naslonjač se klati... senka u naslonjaču se klati... senke na zidovima... hladni prsti hladno klize po hladnom zidu... osećaju zeleno... hladan znoj na hladnom čelu... izbočenje na zidu... izbočenje čelo... na zidu... zidovi... hodnici... beskrajni zeleni hodnici zelenih zidova... tamno zelene senke na hladnim zidovima hodnika... zeleni zidovi hodnika u crvenoj... beskonačnosti...

...smeđi zidovi klize kroz crveno... senka u crvenoj tkanini... kroz otvor... mogu da vidim... smeđu sobu u smeđoj i žutoj svetlosti... kroz otvor u njoj vidi se soba... senka umotana u crvenu tkaninu u odjeku... u beskonačnom nizu smeđih soba... u beskonačnom ehu senki umotanih u crveno... klizi beskonačnost u crveno…

   ... na nebu i nad vodom bila je noć... tišina nad gradom u mirisima koji dolaze vetrom sa planina i mora u daljini... grad je zagonetka... zagonetka skriva tajnu između sivih zidova od kamena... opkoljavajući prostor uz breg sve do mora na drugoj strani... u mraku bršljana i mahovine... nepokretne senke u tišini nad gradom... grad je zagonetka kroz koju se nečujno pomeraju senke... senke su tajne... odjednom... vetar... na četvrtastoj kuli na istoku pojavilo se nešto... tamna senka u ogrtaču sa podignutim okovratnikom... ne praveći senku na zidu... pokret rukom ka severu... u nebo koje počinje da svetli na horizontu... nad belom kulom na severu... tada... na terasi bele kule na severu... pojavila se nova senka... bela senka umotana u belu tkaninu sa zlatnom trakom između grudi i preko vrata... odnekud vetar... senke koje se pomeraju u mraku... dve senke na terasama nad morem koje se naslućuju...     
  

... po ulicama tumaraju crni psi...    

... grad na obali čije zidine uranjaju u more i svetlost... ne bacajući senke... preko brega... dve tajne koje se naslućuju...

... neko je stajao na obali... žuto crvena svetlost iznad plave vode... plavo zelena voda... sivo plava kula u daljini... mogu da osetim miris dok stojim na obali... more... pošao sam peskom prema gradu bez neba iznad sebe... bela tkanina koja se pomera na vetru... stojeći na steni... na obali... memljive blatnjave ulice prljavih kamenih kuća... drvenih kuća... kroz koje idu... zasvođeni mračni prolazi kroz koje prolazimo... psi i svinje koji tumaraju uokolo kroz polutamu i đubre po raskvašenim zemljanim ulicama... mogao sam da osetim prisustvo ljudi... ljudi nije bilo... strah kroz ulice bez neba iznad sebe... grad... grad je pokrivena kuća... đubre i smrad... grad je đubrište... životinje kroz ulice bez neba iznad sebe... krpe i otpaci... raskovane daske i sanduci... pored kojih prolazimo... memljive smeđe kuće bez neba iznad sebe u polutami... tada... mogli su da vide izlaz... izlaz iz grada đubrišta... sanduci i crvena krpa u polutami na jednoj strani kapije kroz čije su pukotine mogli videti polja i kuće u polju sa nebom iznad sebe... izašli su... iz mraka... iz mraka u toplu žuto zelenu svetlost kroz koju se kreću vukovi... izgladneli vukovi u poljima oko grada bez neba iznad sebe... strah...

  

... mogao je da čuje korake na stepeništu... neko je trčao... vrata su se zatvorila uz tresak... vruće je... pogledao je kroz prozor... video sam samo tamu drvenih zatvorenih kapaka... tada... vetar otvori jedan kapak... gledao je preletanje svetlosti i senki po kišom ispranoj zelenoj... kapak... mogao sam da čujem korake na stepeništu... opet... tišina... dole ispod... pod prozorima... u strmoj memljivo zelenoj ulici... čovek u crnom i žena... koraci u tišini memljive mračne kuće... nekog ima na odmorištu ispred mojih vrata... mogao je da čuje nejasne glasove... ustao sam... stao je uz prozor... ruka klizi pod zastor ka svetlosti... svetlost pada na prst... sa suprotne strane pojavi se senka... belina mi se navlači na mrak u očima... koraci koji silaze... nejasni zvuci na ulici... grebanje po zidu... pogledao sam... čovek u crnom... beo okovratnik... pokušavao je da pomeri ženu... da je odvoji od zida... znoj i rastrzani pokreti... preletanje kose i dve dugačke senke kroz žutozelenu svetlost i memljive tamne zidove... pošao je ostavljajući prozor zaboravljen...

... nasip od šljunka... kroz beskrajne površine suve ispucale zemlje... pruga... plavo zelena lokomotiva i crni vagoni sa crvenom linijom po sredini... koji jure... beskrajna brzina... voz koji juri... beli konj koji trči uporedo... beskrajna brzina... u prvom vagonu... mogao sam da vidim... u mekim crvenim somotskim jastucima... žena u teškoj crnoj svili koja šušti pri pokretu... noga u svilenoj crnoj čarapi... u crnoj cipeli koja sija... pokret mršave bele ruke nagore... podigla je veo sa lica... zategnuta siva skupljena kosa na potiljku... bled... uzan... dug nos... u svetlosti... u hladnoći... grč na tankim modrim usnama velikih usta... hladni zeleni pogled izlazi kroz prozor... beli konj sa glavom prema ženi... hladan zeleni pogled ulazi kroz prozor... ruka izlazi iz teške crne svile koja šušti... crna svila koja skriva... kroz koju se naslućuje... žena spusti veo... hladni zeleni pogled ulazi i izlazi kroz prozor... strahovita je vrućina... u vozu... hladnoća... prozor je do pola otvoren... beli konj... pogled kroz grivu koja preleće preko…

... išli su kroz pustaru tražeći... u svetlim ogrtačima... probijajući se kroz gusto sasušeno rastinje... svetlucanje kame u polutami... poslednji među njima zastade... ostao je stojeći... tada... oni ugledaše u daljini... zid... prepreku... visok svetao... zid... pošli su prema zidu... ogrtači su se pomerali prelamajući svetlost koja se jedva probijala kroz biljke praveći pokretne senke po tlu...

...ispred zida... čistina... vetar nanosi pesak uza zid... stope u pesku... zid je visok... gladak... pokušvaju da se uspnu... padaju lomeći nokte i opet pokušavaju...

... stajao je u daljini... skriven u polutami pustare posmatrajući zid... visok svetao zid u daljini... tada... u zidu se pojavi otvor... pogled uđe u... lutao je vlažnim mračnim hodnicima... tada... mogao je da vidi... slaba zelena svetlost... svetlucanje zelenkastih kapi po zidovima hodnika...

... obasja unutrašnjost kugle...

...odustajući oni krenuše natrag...

... stajao je u polutami pustare zračeći zelenom svetlošću...

... vukli su se putem... sporo... kroz prašinu... polako... u bledim... prljavim ogrtačima... mogao sam da osetim beskrajne površine suve ispucale zemlje sa obe strane puta... zastao sam... udaljavali su se ispred mene... sporo... mogao sam da vidim svetlost kako izlazi iz njihovih ogrtača... tu gde je stajao... sekla su se dva puta... hoćeš li da se vratiš svom detetu... pogled je klizio putem... prašina u oku i bledo plavo... pošao sam... u daljini... nejasno... mogao je da vidi grad... visoki zidovi... visoki bledi zidovi... i kule oko grada... zaključane teške gradske kapije... užasna je vrućina... mogao je da ih vidi već ispod samih zidina... pokušavali su da se popnu uz... nokte su lomili... padali... pokušavali ponovo... i padali... svetlost je letela kako su se ogrtači kretali... u gradu... duboko ispod grada... na kraju beskrajnog hodnika... nalazila se mala zelena ćelija... svetlost bez izvora... širila se kroz hodnik i nestajala u mraku beskraja... u vlažnim zelenim zidovima... u zelenom... iz mutnobledih očiju ne izlazi pogled... već su potpuno iznemogli... samo još trojica pokušavaju... ostali leže u prašini... u izlomljenim noktima... u znoju... u svetlosti svojih ogrtača... već mi se gube noge..

  ... čovek se prikradao uza zid... kroz senke u polutami... mogao je da oseti mirise koji su dolazili vetrom sa jezera... mirisna hladna tamno zelena voda... senka se pomerala po zidu... naslućujući hladnu zelenu vodu pod tamnim senkama drveća i planina u daljini... u plavičasto zelenoj svetlosti koja se spušta sa snežnih vrhova i svetlih oblaka... beli oblaci tamnoplavih ivica koje se menjaju... čovek uđe u vodu... išao je sve dalje i dalje ka hladnim prozirnim dubinama tamno zelene vode... odjednom... iz daljine... vetar... voda se uskomešala... postade tamna i neprozirna... sa svih strana... skupljali su se oblaci... metalno sivi... oblaci... postajalo je sve hladnije... sve mračnije... uskomešani zvuci vode i vetra... postajalo je sve tamnije... tamnije... svetlost se probijala još samo kroz procep između planina u daljini... tamno zeleni zrak koji je nestajao... čovek na sredini jezera oseti strah... jezero obavi večni tamno zeleni mrak i hladnoća...

 

... silazeći strmim krivudavim stepeništem obraslim u travu i mahovinu gde se koraci jedva čuju... nisam ni slutio pod kakvim okolnostima ću se naći na kraju svoga puta... i kada je granica između mog mogućeg silaženja i penjanja bila prevaziđena i kada mi već nije bilo jasno silazim li to ja ili se penjem... trave i mahovine više nije bilo na mom putu... koraci su odjekivali kao zvona u dolini... sve jače i jače... i kada je granica između zvuka i tišine bila prevaziđena... i kada mi više nije bilo jasno odzvanjaju li to moji koraci ili je tišina, znao sam da se odatle više neću izvući...

... ne sluteći šta me čeka niti razmišljajući o mogućim posledicama krenuo sam putem koji me je mogao odvesti bilo kuda ili onamo gde sve prestaje i prelazi u nešto drugo što mi je bilo potpuno svejedno jer mi ni ovde nije bilo dobro... o njemu sam mislio kao o svom jedinom mogućem putu... svom jedinom mogućem saputniku na samom sebi... svoj korak sam teško usklađivao sa njegovim i bilo mi je teško da ga pratim... on me je uvlačio u sebe i sâm sam postajao put... i shvativši na kraju da sam potpuno u njegovoj moći i da je moja volja njegova volja i da sam nigde jer on je nigde... da sam ništa jer on je ništa... prestao sam biti…

 

... ležao sam ispod zasvođenog otvora u zidu... crveno krilo u nebo kroz otvor u zidu... sjajna crvena pera u plavo... on je ležao sa rukama obešenim niz telo... krilo bez pokreta i zvuka... u plavo... zeleni zidovi bez mirisa oko mene... pomeraju se bez pokreta... zvuci se uvlače kroz otvor u zidu koji se pomera... muzika beskraja... u zeleno koje se pomera... uvlači se... prodire odasvud... muzika... mogao je da čuje... kugle koje padaju... sive kugle padaju na zeleno... zidovi se pomeraju... šire se... rastu... prekrivaju tlo... sive kugle padaju na zeleno stvarajući muziku... muziku beskraja... crveno krilo bez pokreta... ruka ne može da se pomeri... sjajna crvena pera prodiru u plavo…

... naišavši na nešto što bi mogao biti trag koji nekuda vodi... bih privučen i zaokupljen njime do te mere... do one granice gde moja volja prestaje i gde sve prelazi u nešto drugo... postadoh tragač na svome tragu... onamo kuda sam prolazio sledeći svoj trag beše dan... početak dana u mirisnoj izmaglici koju je vetar u pramenovima raznosio sa obe strane puta... put koji je vodio u planine u daljini postajao je sve strmiji a magla sve gušća... trag je vodio u mrak... penjući se kroz mrak tragač poče da u mraku razaznaje svoj trag... tada sam znao da sam na pravom tragu...             

... put je vodio dolinom u planine koje su u daljini... u bledoj izmaglici... zatvarale krug oko nje... bilo je suvo i bez vetra... žega... nijedne životinje u celom prostoru koji je moglo da obuhvati oko... sa obe strane puta žutelo se nisko sasušeno rastinje... sunce je pržilo... sve je mirisalo na skori požar... požar koji je trebao da se desi... koji će se desiti... putem... po prašini... sve u nedogled bili su razbacani krupni beli cvetovi... širio se jak sladak miris... tu je bila granica... to je bila smrt... zaći u taj predeo i najmanjim svojim delom... znači da si uvučen... bez mogućnosti i bez želje za povratkom...

 

... neko stoji... mogao je da vidi zid ispred sebe... mogu da vidim zid ispred sebe... mogao je da oseti sivozeleno... sivozeleno... mogu da osetim sivozeleno pod prstima... ruka na zidu... prsti... okrenuo se... zid... okrenuo sam se... zid... prišao sam zidu... prišao je zidu... mogao je da čuje tišinu iz zida... sivozelena tišina iz zida... mogu da osetim miris... smrad iz lokve pod mojim nogama... memljiva sivozelena voda... okrenuo se... zid... odjednom... svetlost... pošao je prema... svetlost... mogao je da vidi otvor u zidu... beskrajni plavi prostor... mogao je da vidi beskrajno plavo... okrenuo se... zid... 

... ja nisam oblak i voda...

ja sam drvo…

... ja nisam kamen i životinja...

ja sam svetlost...

... iz ćutnje iznikao cvet...

... tišina u kapima vodoskoka…

                             




                                                                                                                 stranice na srpskom uredio 
                                                                                                                Dušan Đorđević-Mileusnić   

                                                                   

                                                                                        

                                                         

                                                     Miriam Silesu

Biću samo tišina. Odleteću u vazduh na prvoj misli, kao da sam nagazila na minu.

   Dan kada napet luk bude odapeo strelu, otići ću zauvek u tu neslućenu vaseljenu u kojoj ni jedno ogledalo ne hvata odraz duha i duh ne zaustavlja.

  Gde sam? Prelazim preko svega. Materija, koja bi trebala da me zaustavi, za mene nije ništa. Prolazim kroz nju kao u beskrajnom padu.

  Umreti na kraju pesme.

  Stojeći uz prozor ugledah svetleće vetrove kako ponovo počinju da vriju u vazduhu. Prekrasno su varili prostor i meni se približavali, kad iznenada probiše u prostoriju. Tekli su tako u velikim talasime prema meni, a zatim ih osetih u mom vlastitom telu, kojim je bila zavladala neka vrsta mesečeve privlačnosti, i odjednom, u bezbojnom tornadu, oni umotaše u nebo njihove energije i  mene odnesoše.

  Vidim je. Osećam je vrlo jasno. U mom dnu ona je tajna kriška mene. Ona nije moj dvojnik, pre će biti da sam ja dvojnik njen. Tu je negde u lavirintu od staklenih zidova koji mi dopušta da je vidim bez da mogu da joj se približim. Pokušavam da idem ka njoj, ali neprestano se udaram o providne zidove, pune izdaje. Ne uspeti je doseći, uprkos svim mojim naporima, me čini krajnje očajnom, i svaki put kad me udari zid od stakla, u meni pukne jecaj koji zaobilazi moje grudi i koji potmulo umire u tihom raspadanju koje me steže. Zašto sam odvojena od nje kad je ona moje telo. To je neizdrživo… Čini mi se da sam bila rekla da je ona ja. Trebam se ispraviti, jer ona nije neko. I ako međutim ona jeste biće, to biće je bezlično, i ne verujem da bi ona bila različita kada bi ja bila neka druga osoba.

  Može da me uteši to kad pomislim da je moja samoća manja od one u kojo se nalazi stvarnost.         Ništa jeste – beše – tako žestoko da, čak i živi, mi se njega sećamo. I zašto onda, mrtvi, mi ne bi mogli sačuvati sećanje na život.

  Spavale smo u prostoriji čiji je prozor bio visok, skoro zalepljen za tavanicu. Odjednom se probudih u noći. Gledah u prozor i osetih se ščepanom i podignutom tvarnom snagom za koju sam znala da dolazi sa neba, i koja je magnetski oblepila moju lubanju. Popela sam se na krevet i uspravila se, bukvalno zgrabljena tom snagom koja me je lepila za sebe. Zatim ugledah neko biće koje se izmicalo u sobi: crna senka, koja je međutim imala telo. Tada pomislih na filozofiju, prilično neobjašnjivo, jednom od tih skraćenica duha koje razumu izgledaju besmisleno samo zbog oskudice u kojo se on nalazi i njegove nesposobnosti da im ocrta putanju. Razmišljala sam o tome da uprkos svemu što bih mogla osetiti u mom životu – a izgledalo je da sam ja bila upućena na to da upoznam najviše poražavajuće pojave duha – uvek ću održati, nedirnute, brigu i zahtevnost moje nepopustljive bistrovidosti, čak i ako budem počivala providna i beskrajno prijemčljiva. Dala sam sebi to obećanje. Na drugom krevetu, onom na kojem je spavala moja sestra bliznakinja, ja ugledah još jedno od tih crnih bića kako sedi i izgleda kao da nešto čeka, ili kao da nešto posmatra. Zatim ono nestade, ali ne tako što bi pobeglo nego ovaj put isparivši. Strah me je sada bilo. Mora da je taj moj strah odjednom skliznuo u mene bez da sam ga primetila, jer me je on celu obuzeo, iako ga do tada nisam osećala. Da se smirim, htedoh da kradom legnem pored moje sestre koja je spavala, ali ona poče da uzdiše i ja poverovah da sam je bila probudila, pa ustuknuh, i samo šaputah nešto na njeno uho, ne sećam se šta. Da bi me uspokojila i da bi mi izrazila ljubav koju je osećala prema meni – jer ona je bila usnula i u isto vreme budna, što se može shvatiti pomoću jedne od tih nerešivih protivurečnosti koje su odlika poezije i snova  -- sa velikom nežnošću, ona me poljubi u čelo, zatim u lice, u oči… Njene usne su gorele od sna. I konačno ona me poljubi jednim pravim poljupcem! Jednim poljupcem, tako dubokim, da sam ga osetila na mojim ustima kako se produžava, pun zabrinjavajućeg života. Onda ja htedoh da pobegnem od slika koje su mi se pokazivale, iznenada prožeta užasnom svešću, apsolutnom intuicijom, da sam se bila prevarila kad sam pustila da se one meni pojavljuju, i kada je se krik prolomio iz mojih grudi, od terora, ugledah u zidu bez otvora prozor koji je blistao u sablasnoj tišini.

  Trepereća i uništavajuća golotinja od koje nam se stvara želja da umremo. Svet se nervozno propinje u haosu, sa smehom izopačenih koji odjekuje čak i u kristalu. I sami anđeli se svlače puštajući iz grla hrapave urlike i sa podlim osmehom menjaju košulju kao gmizavci. Izopačenost, mlitava i opružena noć se zatvara na meni. Ludilo. Pakao koji se uvrće u mom srcu puštajući divljačke krike. Izokrenutost sveta, razdraženost, pena na ustima… Nasilno i uništavajuće napuštanje. Polni organ koji vibrira da se od toga vaseljena uzdrma. Apokalipsa, gamiženje spolovila. Izopačena raspojasanost. Kosti škrguću. Grebu po podu najčistijih grobnica. U sve grobove meću sveje prste. Čak i ono Sveto jeste izopačeni ludak koji na svoje lice navlači počasnu masku i iza koje, bolestan, se ruga i gunđa. Duh sa spolovilom jezivo vodi ljubav, kao bolesnik… vaseljena je samo surova i neodređena noćna mora. Ništa ne počiva, ništa ne može da izbegne grčenju praznine.

  Izabrali smo da verujemo u život kao što smo izabrali da verujemo u Boga, i život nas ostavlja jednako samim kao što nas Bog ostavlja. Nakon našeg beskorisnog žrtvovanja, vrati nam se naš leš, kao okrvavljeno dete, da ga ljuljamo u tišini.

  Ima nekog u meni ko kuca na moja vrata. Prislonila sam na njih svo moje pokućstvo da ga sprečim da uđe, ali sada ga čujem kako kuca na moj prozor… Kroz okna ne vidim ništa drugo osim neba, ali strepim od onoga što hoće da uđe. Je li to nebo sada kuca na moja vrata nakon što je obišlo oko kuće.

  To čak nije noć nego su to senke.

  Sve se događalo tako kao da je naki drugi život odjekivao u mom životu. Jedan drugi svet me je naseljavao, od kojeg sam ja bila samo misaoni prostor, dok je on sam bio stvaran i živ. Slušala sam bez da razumem, ali jedna veza međutim je bila kao inteligencija. Znala sam… ne putem rasuđivanja nego kroz neku vrstu opčinjenosti čula, tim prostorom duha u kojem se rađaju koncentrični talasi predosećanja i sna.

  Život nije ono što verujemo da jeste i njegov oblik nije onaj koji se pojavljuje. Sve je beskrajno više posredno nego što to mi zamišljamo.

  Sedela je na maloj gomili kamenja uz ivicu puta koji se protezao kroz neizmernu ravnicu u kojoj su ogromne stene ličile na skamenjene talase od pogleda Meduze sunca. Kada je podigla oči prema meni obuzela me je slika savršenosti njene tuge. Ona nije izobličavala ni jednu od crta svog llica, i ako ja znadoh da je ona bila tužna, toliko tužna da ja možda nisam nikada videla tužnije biće, to je zbog mračnog utiska kojeg je u meni stvarala ta njena tuga, koja kao da je se rasprostirala u svom njenom biću, i to tako da su i njeni gestovi, međutim vrlo uzdržani, izgledali kao da oličuju njenu tugu. Približih joj se lagano brinući na to kako da joj izrazim moje uvažavanje. Ali ona me pogleda očima koje su zračile jednom takvom svetlom žestinom da ja osetih sramotu zbog tolike moje uviđavnosti prema njoj, kao da sam učinila neku preteranost. Prišavši joj blizu osmehnuh joj se, konačno nesposobna da joj kažem bilo šta što bi bilo vredno truda kazivanja. A ona kao da je razumela to što bih ja mogla da osetim, bez sumnje da bi me uspokojila, uhvatila me je za ruku, sa jednom takvom nežnošću koju nikad neću zaboraviti. Ne uzdržavah se više. Prošaputah: “Gospođo…” Njen pogled se malo više zatvori na mom pogledu, ali bez ikakve napadnosti, i pre će biti sa tom neutralnom usredsređenosću iščekivanja. I ja nastavih najjednostavnije što sam mogla: “Gospođo, zašto patite”. Ona spusti svoj pogled u nekom nagonskom pokretu stida. Bilo je prekasno da je se u tome spreči, i ja sam počivala tako ćuteći, osećajući nelagodu zbog toga što sam je tako možda mogla povrediti, dok sam ja bila ništa naspram nje. Onda odjednom ja ugledah sa više oštrine predeo koji se prostirao oko mene. Žena se pokrenula i, kako smo sedele jedna pored druge, kao da je povukla zamišljeni pokrivač u koji smo zajedno bile umotane, pomerila sam se malo i ja uz nju. Ona se zatim okrenu prema meni i reče potmulim glasom: “Ja ne patim”. Zašto ja bih toliko potrešena čuvši te reči? …O! ta žena je bila tako lepa, tako savršena. Dodirnuh joj rame sa osećajem jedne skoro tlačeće poniznosti, ali koja me međutim nije činila manje pohlepnom da učinim da ona oseti da je razumem, toliko smešno koliko je moglo biti moje razumevanje. Svim svojim snagama poželeh onda da više ne dišem, da nestanem… da me ona više ne vidi u svoj toj netačnosti koja jeste bivstvovanje. Ali odjednom ja bih uhvaćena u vihor. Na velikom golom nebu, svetlost stade da sija kao let zapaljenih ptica. Eto, ja sam tu. Sunce, belo kao kalaj, se spušta iza smeđih šuma koje se podižu na horizontu polja, nepokretno kao bedemi. Odjednom nekakva prilika se približava kroz prašnjav vazduh. Dolazi ka meni. Što više ona napreduje, sve bolje vidim da ta žena – jer to je žena, jedna žena tako tanušna kao da je izrezana od slonove kosti, sa njenom kosom koja lagano lebdi – ona jeste vrlo mlada. I kada je ona došla do mene, to skoro da je dete koje mi reče: “Gospođo…” 

  Čovek koji ne bi imao više snage da otvori oči, i koji ne bi imao više snage ni da ih zatvori. Šta će da uradi? On se nalazi u nemogućem položaju. Treptaće očima, ali i treptanje očima stvara umor, i to još veći. Njegova situacija će se završiti tako što će se pogoršati sve dotle da postane pravo mučenje, i njegovo beznađe, koje se stvaralo zbog nedostatka izlaza, će ga odvesti u samoubistvo.

  Njena glava klonu. Ona oseti suze kako se penju u njene oči, poterane nasilnom vrućinom koja se širila u njenim grudima. Odakle one dolaze? Pokazuju li one neki trag, da li su one odgovor na njena pitanja, jedini mogući odgovor, nežno nesmotrena uteha, kao prijateljska ruka koja bi blago skliznula, ruka neoskrnjive snage, ali jednako tako umirujuća i jednostavna kao što to bejaše ljudska? Ona podignu svoju glavu i njen pogled poprimi izraz iznenađenja, kao da nije očekivala da će se naći sama u sobi. Zatim ona poče da govori u lice blagosti, osećejnoj prisutnosti… Isprva slabim glasom, pomalo stidljivo, a zatim, zaražena željom, užurbano, i njen glas postade skoro hrapav od silnog osećaja gneva sa kojim je bio izgovaran. Ponavljala je više puta iste rečenice. Sve je pričala. Ponovo bi kazivala svoju priču, čim bi se ona završila. Celu noć je provela tako. Bdela je nervozno, skoro probodenog srca osećajem neminovnosti. I ona tada poverova da tu proživljava sav svoj život, kao da nije bilo vremena pre, i kao da su ti časovi bili za nju poslednji, jedini, zauvek. Kao da je svo njeno postojanje bila ta noć. Kada se sutradan svetlost dana razli po nebu, oslepljenih očiju od te jasnoće od koje ju je polutama bila odvikla, ona se probudi tek kasno posle podne, u trenutku kada neko zakuca na njena vrata kao na njeno vlastito srce.

  Moja senka se bila popela uzduž mojih nogu i ispružila se pored mene! Uzela me je za ruku, kao draga, i povukla me je za sobom. Hodala je brzo, ali ja sam je pratila u stopu, previše željna da vidim šta je to što će mi ona možda pokazati. Oko nas je lebdela  svetlost, i ja sam videla na njoj njen profil – lep profil senke – koji se ocrtava. Najzad stigosmo u crnu dolinu, i ja znadoh da je to bila smrt. Onda, je li se to moje srce slomilo od silnog udaranja u grudima, i slamajući se odvojilo me od moje senke, odjednom se nađoh sama. U polju je vladala tišina, jedino je nekoliko ptica pevalo na granama – O! očaj me hvata zbog toga što crtam tako uobičajenu sliku, ali to je istina! U toj dolini u kojoj je vladala tišina kao što vlada Bog, čule su se ptice, kao u letnjem danu. Tada sam shvatila da sam se tu bila previse zadržala, i sa neizrazivo gušećim osećajem u mom duhu, nastavila sam da hodam, dobrim korakom, vrlo dobrim! Kao da to nije ništa…da ne bih bila otkrivena od strane zlih sila koje tumaraju okolo, i čekaju samo da primete na meni i najmanji znak slabosti. Osećala sam da mi je trebalo pretvarati se po svaku cenu da sam samopouzdana, bez čega, životinja koju jašem zna dobro da je ona moj gospodar i dovoljan joj je trenutak da me besno odvede sa sobom u pakao, pršteći kopitama i šikljajući po koži goruću penu usta.

  

                                                        prevod sa francuskog Slobodan Opat Filipovic

veza: epilepsija i psiha

http://epilepsijaipsiha.blogspot.com